Razgovor: Hton
Hton EP II (self-released, 9/2010)
Kroz aproprijaciju gena za stvaranje muzike koja će nas pozivati da je slušamo u suton želeći da se spojimo sa voljenim osobama, osećajući golemu ljubav, Hton uspeva snažno da nam nametne svoju igru i da nas lansira u tišinu kosmosa iz koje će izavreti gotovo bolno prijatni tonovi. Ostavićete razum po strani dok budete posmatrali šarene aure svih ljudi i stvari, te domove za memorije što nose dah večnosti; dok budete pevušili You need to remember; i repetiraćete disk odmah po završetku, postavši još jedna resurrected soul. "Samo htonski!" - našalili bi se momci iz benda.
Plastelin: Počnimo kao što počinje vaš novi EP - bubnjevima.
Ljubiša Jojić: - Da, bubnjevi zvuče kao topot krda konja. Ko god je malo više slušao stvari od Htona, mislim da je lako shvatio da Ozren Lazić bukvalno svira te bubnjeve, ne lupa po njima. Ono na šta smo ponosni kod ovog EP-ja je to što Hton i dalje ima istu nit kao u početku, 2006. godine. Kada se sluša pesma sa novog EP-ja oseća se da je to Hton stvar. Mislim da je to najveći uspeh jer je ovoga puta u pitanju jedan drugačiji vid muzičkog izražavanja. Pomenuo bih još i klavijature kao značajnu novinu.
Zašto preferirate EP formu izdanja, pet pesama?
- Zato što je EP praktičnija varijanta, pogotovo za bend koji se probija, a možda i kasnije. Jednostavnije je i jeftinije uraditi pet pesama, bez obzira na to što imamo trideset pesama koje čekaju da budu snimljene, a i mislim da su ljudi generalno smoreni količinom muzike koja im je dostupna na Internetu. Kada ti nekom pošalješ četrnaest pesama postoji velika verovatnoća da neće čuti nijednu zato što će ga u startu odbiti količina. Meni je uvek bolje da bude pet sjajnih stvari, nego deset od kojih su četiri dobre, tri loše a o ostalim ni ne znaš šta misliš. Samo zbog toga. Radili smo singlove na početku, dva singla. Izašli smo na jednoj kompilaciji (Putnik ) i sad ova dva EP-ja. U suštini to je OK. Nikad ne bismo stavili deset pesama a da nismo zadovoljni sa svih deset. Nije ni da mora da bude neka konceptualna varijanta slaganja pesama, da, ok, lepo bi bilo složiti pesme kako treba da idu, ali to nije imperativ. Naš neobjavljeni album, Joseph Plateau, koji je već odavno završen, e! on je totalno konceptualno i hermetički zatvoren.
Prvi singl je bio inspirisan nemim filmom, ako se ne varam; prvi album nazivate konceptualnim... Provedi nas kroz sve naslove i savetuj one koji će sada čuti po prvi put za vas odakle da počnu preslušavanje.
- Prvi singl, 2006. septembar... Koristili smo za Superintendent isečak iz Fantoma iz opere koji je išao dok smo mi jam-ovali, ali sama pesma nije produkt našeg utiska o filmu već nam je film pomogao da uobličimo tu ideju. Sama stvar je produkt četvoroipočasovnog drndanja gitare bez ikakvog smisla, gde smo na kraju došli do totalnog minimalizma koji nam se jako svideo. Kada kreneš iz nekog sviranja, a sve ti liči na nešto, onda na kraju dođeš do nečega što ne znaš šta je, i mislim da je taj Superintendent ustvari bio trenutak kada smo otišli najdublje, pošto je u mitologiji Htona, da se tako izrazim, Superintendent otelovljenje nekakvog konačnog Zla. Sve stvari sa prvog i drugog singla se nalaze na našem do sada jedinom albumu Joseph Plateau. Ljudi su to imali prilike da čuju ali album, kao što rekoh, još nije objavljen. - To su dve akustične gitare jer smo čitavu priču počeli nas dvojica, Igor Dević i ja. Album Joseph Plateau mi smatramo osnovom Htona, sve ostalo je nadogradnja.
Ljudima koji do sada nisu čuli za nas savetujem da počnu da slušaju od početka.
Pominješ mitologiju Htona. Podeli sa nama neki kuriozitet, i ispričaj nam o procesu komponovanja.
- Ime benda je uzeto iz grčke mitologije (htonska božanstva). Mi tim nazivom mislimo na podzemlje ljudske duše. U procesu stvaranja je bitno kako se ti razumeš sa osobom sa kojom sviraš. Sva trojica slušamo različite muzičke pravce, i to je dobro jer svako unosi nešto svoje u Hton, i svi se jako dobro razumemo pri stvaranju muzike. Često se dešavalo da nešto odsviramo iz prve i da vrlo malo vremena provedemo smišljajući. Komponujemo samo na osnovu osećaja da je to to, ništa više. Pesma koju napraviš, bila to minijatura ili trajala pedesetpet minuta, mora biti proživljena. Tek tada si iskren, i to se odmah pokaže pri slušanju... Inspiracija smo mi, naši životi, ljudi koji utiču na naše živote, naše percepcije sveta.
Pojedine pesme ne želite da smatrate konačnim, osvežavate ih, reinkarnirate, produžavate, pretačete...
- Da, zato što je to strava slušati. Nama je to interesantno. Zato što su pesme žive. Zato što se vremenom nešto dešava i sa njima. Ako je iole dobra, pesma je podložna dobrim promenama. Ako je na primer snimljena 2006. ne znači da, ako je budeš ponovo snimio 2010. neće biti dobra, jer ona može da evoluira. To može biti i puko ubacivanje nekog novog instrumenta, kao što smo uradili sa Superintendent-om. To nam je u početku bilo kao bogohuljenje, ali ispalo je ludo, i obe varijante su sjajne. I to nije kraj. Verovatno ćemo još nešto da joj radimo. Jedina pesma koja je prisutna na oba EP-ja je Marjena, ona sa prvog EP-ja je samo Marjena koja ima jednu muzičku formu, a na drugom EP-ju je Marjena (mirror), koja je meni jedna od omiljenih stvari - ista ali se gleda u ogledalu i prema tome različita. To je sada na slušaocima da vide kakava osećanja će im izazvati koja Marjena.
Da li ste razmišljali o izvođenju tuđih pesama u svom aranžmanu? Koliko držite do originalnosti?
- U početku smo svirali Blue moon, a ko sve to nije obrađivao! i tako neke pesme koje su nam bile drage. Trenutno nema prevelike potrebe za tim. Možda ćemo ponovo obraditi nešto što nam se dopadne. Ako to ima smisla svirati sa ostalim našim pesmama, zašto da ne.
Instrumental Ambilight asocira na časovnik, evocira večnu temu pesnika - proticanje vremena, prolaznost. Časovničarstvo part 2 sa prvog EP-ja takođe.
- Ambilight je zamišljen kao aura. To je inače PHILIPS-ov naziv za nove televizore koji projektuju boje svuda po sobi. Aura nekih mašina - to bi trebalo da bude Ambilight. Ona je slučajno ušetala na EP kao plod jednog lepog letnjeg pijanog session-a. Ona se ne bavi tematikom vremena, ona na nas ima pročišćavajući efekat. Nije napadna, jednostavno je lepa i čisti te. Časovničarstvo part 2, instrumental koji je bio na prvom EP-ju se bavi tematikom vremena ali u matematičkom smislu: sekunde, stotinke, sati, metronom, bubanj... - "Matematical music", što bi rekao Bob Dylan. Postoji i Časovničarstvo part 1 koji još nije objavljen, a u kom se radi o metafizičkom vremenu. U Ambilight-u se bas pojavljuje samo nakratko. Pošto je to relativno nova stvar, ja kad je slušam samo čekam taj bas da se pojavi. Tu su klavijature koje rade dosta posla; teško može da se razazna koji ton je iz kog instrumenta; Ozren svira samo obod od bubnjeva, pošto bi samo jedan udarac u opnu sve poremetio; a sama gitara zvuči elektronski, sve zvuči kao elektronika, prst skače, pri kraju gotovo ne pipa pragove, a onda se pojavi bas da upotpuni sliku i tu je vrlo malo, čime dobija na snazi.
Koliko krotite vokale a u kojoj meri im dajete slobodu?
- Ne pridržavamo se pravila strofa - refren - strofa. Imamo, ako tako mogu da kažem, specifične vokale. Retko kada ima puno teksta, ali bitno je kakav je, i kad osetiš potrebu da pevaš onda pevaš. Ne postoji šablon. Dok radimo pesmu shvatimo ko bi od nas dvojice mogao da je peva, nikad ne planiramo unapred. Zanima nas i ubacivanje ženskog vokala koji ne bi odstupao od imidža Htona pa razmišljamo i u pravcu pravljenja aranžmana koji bi bio pogodan za ženski vokal.
Repetitivnost je bila karakteristična za vaša dela iz akustične ere. I dalje je jedna od glavnih crta Htona.
- Što se tiče repetitivnosti, kod nas uvek ide najbolji deo pesme! Ne moraš da ga čekaš. Zašto bismo pravili nekakav most do tog dela. Priznajem da je veoma teško napraviti nešto repetitivno a da nije dosadno. Evo na primer u Awakable bas donosi promenu i trpi razne promene tokom pesme, bilo harmonske bilo dinamičke; ubacuje se gitara, bubnjevi... Kažem: sve je to po osećaju.
Dok slušamo Hton EP II osećamo se kao da beskrajno padamo bez osećaja težine sopstvenog tela baš kao što sugeriše artwork Sanje Stojilković. Taj osećaj je naročito jak u pesmi Awakable u kojoj atmosferičnost dostiže svoj paroksizam i čija nas dominantna Twin Peaks-ovska bas gitara asocira na Falling Julee Cruise. Zatim na disku je predstavljen vortex a od početka vas prati Balerina - rad umetnika Tadije Janjičića - predstavljena na omotu prvog singla i prepoznata kao logo benda. Padanje i vrtenje.
- Awakable je ležiš i pičiš. Tik iznad zemlje. Tek pred kraj se čuje pravi gitarski ton, sve vreme je prigušen, tako i počinje. I da, Twin Peaks-ovski bas je smišljeno tu, radi atmosferičnosti. Sample liči na melanholični kirby, kako ga je Igor nazvao, a tu su i stihovi... Baš je letnja pesma! Padanje je, bar po meni, vezano za pesmu Brún, ne znam da li bi se ostali složili sa mnom.
Kako izgledaju vaše svirke?
- U početku smo bili akustični duo i tada je bila sasvim drugačija atmosfera koncerta nego sada. Vremenom se desio taj fenomen da ljudi od naše svirke naprave žurku. Mi i dalje radimo istu muziku kao u početku ali drugačiji su doživljaji, ljudi drugačije reaguju jer je drugačija energija koja dolazi sa pozornice.
Žanrovi su uglavnom iluzorna određenja. Šta vi mislite o tome?
- Na našoj stranici na Myspace-u stoji kao žanrovsko određenje melodramatic popular song. Ako je nekome potrebno da nas svrstava u neke žanrove neka nas klasifikuje, mi o tome ne razmišljamo. Prirodno je da nas publika upoređuje sa drugim stvarima koje sluša, to je sve na drugima.
Koji snovi o bendu vam još nisu oživotvoreni? Čemu se najviše nadate?
- Ako se budemo probili kroz nekoliko godina i živeli samo od muzike, moći ću slobodno da kažem: "Bravo, Htone!" Mislim da svaki bend ima istu želju, da se u životu bavi samo svojom muzikom. Mi ćemo je u svakom slučaju praviti sve dok se ona nama sviđa.
http://www.plastelin.com/content/view/917/107/Hton EP II (self-released, 9/2010)
Kroz aproprijaciju gena za stvaranje muzike koja će nas pozivati da je slušamo u suton želeći da se spojimo sa voljenim osobama, osećajući golemu ljubav, Hton uspeva snažno da nam nametne svoju igru i da nas lansira u tišinu kosmosa iz koje će izavreti gotovo bolno prijatni tonovi. Ostavićete razum po strani dok budete posmatrali šarene aure svih ljudi i stvari, te domove za memorije što nose dah večnosti; dok budete pevušili You need to remember; i repetiraćete disk odmah po završetku, postavši još jedna resurrected soul. "Samo htonski!" - našalili bi se momci iz benda. Plastelin: Počnimo kao što počinje vaš novi EP - bubnjevima.
Ljubiša Jojić: - Da, bubnjevi zvuče kao topot krda konja. Ko god je malo više slušao stvari od Htona, mislim da je lako shvatio da Ozren Lazić bukvalno svira te bubnjeve, ne lupa po njima. Ono na šta smo ponosni kod ovog EP-ja je to što Hton i dalje ima istu nit kao u početku, 2006. godine. Kada se sluša pesma sa novog EP-ja oseća se da je to Hton stvar. Mislim da je to najveći uspeh jer je ovoga puta u pitanju jedan drugačiji vid muzičkog izražavanja. Pomenuo bih još i klavijature kao značajnu novinu.
Zašto preferirate EP formu izdanja, pet pesama?
- Zato što je EP praktičnija varijanta, pogotovo za bend koji se probija, a možda i kasnije. Jednostavnije je i jeftinije uraditi pet pesama, bez obzira na to što imamo trideset pesama koje čekaju da budu snimljene, a i mislim da su ljudi generalno smoreni količinom muzike koja im je dostupna na Internetu. Kada ti nekom pošalješ četrnaest pesama postoji velika verovatnoća da neće čuti nijednu zato što će ga u startu odbiti količina. Meni je uvek bolje da bude pet sjajnih stvari, nego deset od kojih su četiri dobre, tri loše a o ostalim ni ne znaš šta misliš. Samo zbog toga. Radili smo singlove na početku, dva singla. Izašli smo na jednoj kompilaciji (Putnik ) i sad ova dva EP-ja. U suštini to je OK. Nikad ne bismo stavili deset pesama a da nismo zadovoljni sa svih deset. Nije ni da mora da bude neka konceptualna varijanta slaganja pesama, da, ok, lepo bi bilo složiti pesme kako treba da idu, ali to nije imperativ. Naš neobjavljeni album, Joseph Plateau, koji je već odavno završen, e! on je totalno konceptualno i hermetički zatvoren.
Prvi singl je bio inspirisan nemim filmom, ako se ne varam; prvi album nazivate konceptualnim... Provedi nas kroz sve naslove i savetuj one koji će sada čuti po prvi put za vas odakle da počnu preslušavanje.
- Prvi singl, 2006. septembar... Koristili smo za Superintendent isečak iz Fantoma iz opere koji je išao dok smo mi jam-ovali, ali sama pesma nije produkt našeg utiska o filmu već nam je film pomogao da uobličimo tu ideju. Sama stvar je produkt četvoroipočasovnog drndanja gitare bez ikakvog smisla, gde smo na kraju došli do totalnog minimalizma koji nam se jako svideo. Kada kreneš iz nekog sviranja, a sve ti liči na nešto, onda na kraju dođeš do nečega što ne znaš šta je, i mislim da je taj Superintendent ustvari bio trenutak kada smo otišli najdublje, pošto je u mitologiji Htona, da se tako izrazim, Superintendent otelovljenje nekakvog konačnog Zla. Sve stvari sa prvog i drugog singla se nalaze na našem do sada jedinom albumu Joseph Plateau. Ljudi su to imali prilike da čuju ali album, kao što rekoh, još nije objavljen. - To su dve akustične gitare jer smo čitavu priču počeli nas dvojica, Igor Dević i ja. Album Joseph Plateau mi smatramo osnovom Htona, sve ostalo je nadogradnja.
Ljudima koji do sada nisu čuli za nas savetujem da počnu da slušaju od početka.
Pominješ mitologiju Htona. Podeli sa nama neki kuriozitet, i ispričaj nam o procesu komponovanja.
- Ime benda je uzeto iz grčke mitologije (htonska božanstva). Mi tim nazivom mislimo na podzemlje ljudske duše. U procesu stvaranja je bitno kako se ti razumeš sa osobom sa kojom sviraš. Sva trojica slušamo različite muzičke pravce, i to je dobro jer svako unosi nešto svoje u Hton, i svi se jako dobro razumemo pri stvaranju muzike. Često se dešavalo da nešto odsviramo iz prve i da vrlo malo vremena provedemo smišljajući. Komponujemo samo na osnovu osećaja da je to to, ništa više. Pesma koju napraviš, bila to minijatura ili trajala pedesetpet minuta, mora biti proživljena. Tek tada si iskren, i to se odmah pokaže pri slušanju... Inspiracija smo mi, naši životi, ljudi koji utiču na naše živote, naše percepcije sveta.
Pojedine pesme ne želite da smatrate konačnim, osvežavate ih, reinkarnirate, produžavate, pretačete...
- Da, zato što je to strava slušati. Nama je to interesantno. Zato što su pesme žive. Zato što se vremenom nešto dešava i sa njima. Ako je iole dobra, pesma je podložna dobrim promenama. Ako je na primer snimljena 2006. ne znači da, ako je budeš ponovo snimio 2010. neće biti dobra, jer ona može da evoluira. To može biti i puko ubacivanje nekog novog instrumenta, kao što smo uradili sa Superintendent-om. To nam je u početku bilo kao bogohuljenje, ali ispalo je ludo, i obe varijante su sjajne. I to nije kraj. Verovatno ćemo još nešto da joj radimo. Jedina pesma koja je prisutna na oba EP-ja je Marjena, ona sa prvog EP-ja je samo Marjena koja ima jednu muzičku formu, a na drugom EP-ju je Marjena (mirror), koja je meni jedna od omiljenih stvari - ista ali se gleda u ogledalu i prema tome različita. To je sada na slušaocima da vide kakava osećanja će im izazvati koja Marjena.
Da li ste razmišljali o izvođenju tuđih pesama u svom aranžmanu? Koliko držite do originalnosti? - U početku smo svirali Blue moon, a ko sve to nije obrađivao! i tako neke pesme koje su nam bile drage. Trenutno nema prevelike potrebe za tim. Možda ćemo ponovo obraditi nešto što nam se dopadne. Ako to ima smisla svirati sa ostalim našim pesmama, zašto da ne.
Instrumental Ambilight asocira na časovnik, evocira večnu temu pesnika - proticanje vremena, prolaznost. Časovničarstvo part 2 sa prvog EP-ja takođe.
- Ambilight je zamišljen kao aura. To je inače PHILIPS-ov naziv za nove televizore koji projektuju boje svuda po sobi. Aura nekih mašina - to bi trebalo da bude Ambilight. Ona je slučajno ušetala na EP kao plod jednog lepog letnjeg pijanog session-a. Ona se ne bavi tematikom vremena, ona na nas ima pročišćavajući efekat. Nije napadna, jednostavno je lepa i čisti te. Časovničarstvo part 2, instrumental koji je bio na prvom EP-ju se bavi tematikom vremena ali u matematičkom smislu: sekunde, stotinke, sati, metronom, bubanj... - "Matematical music", što bi rekao Bob Dylan. Postoji i Časovničarstvo part 1 koji još nije objavljen, a u kom se radi o metafizičkom vremenu. U Ambilight-u se bas pojavljuje samo nakratko. Pošto je to relativno nova stvar, ja kad je slušam samo čekam taj bas da se pojavi. Tu su klavijature koje rade dosta posla; teško može da se razazna koji ton je iz kog instrumenta; Ozren svira samo obod od bubnjeva, pošto bi samo jedan udarac u opnu sve poremetio; a sama gitara zvuči elektronski, sve zvuči kao elektronika, prst skače, pri kraju gotovo ne pipa pragove, a onda se pojavi bas da upotpuni sliku i tu je vrlo malo, čime dobija na snazi.
Koliko krotite vokale a u kojoj meri im dajete slobodu?
- Ne pridržavamo se pravila strofa - refren - strofa. Imamo, ako tako mogu da kažem, specifične vokale. Retko kada ima puno teksta, ali bitno je kakav je, i kad osetiš potrebu da pevaš onda pevaš. Ne postoji šablon. Dok radimo pesmu shvatimo ko bi od nas dvojice mogao da je peva, nikad ne planiramo unapred. Zanima nas i ubacivanje ženskog vokala koji ne bi odstupao od imidža Htona pa razmišljamo i u pravcu pravljenja aranžmana koji bi bio pogodan za ženski vokal.
Repetitivnost je bila karakteristična za vaša dela iz akustične ere. I dalje je jedna od glavnih crta Htona.
- Što se tiče repetitivnosti, kod nas uvek ide najbolji deo pesme! Ne moraš da ga čekaš. Zašto bismo pravili nekakav most do tog dela. Priznajem da je veoma teško napraviti nešto repetitivno a da nije dosadno. Evo na primer u Awakable bas donosi promenu i trpi razne promene tokom pesme, bilo harmonske bilo dinamičke; ubacuje se gitara, bubnjevi... Kažem: sve je to po osećaju.
Dok slušamo Hton EP II osećamo se kao da beskrajno padamo bez osećaja težine sopstvenog tela baš kao što sugeriše artwork Sanje Stojilković. Taj osećaj je naročito jak u pesmi Awakable u kojoj atmosferičnost dostiže svoj paroksizam i čija nas dominantna Twin Peaks-ovska bas gitara asocira na Falling Julee Cruise. Zatim na disku je predstavljen vortex a od početka vas prati Balerina - rad umetnika Tadije Janjičića - predstavljena na omotu prvog singla i prepoznata kao logo benda. Padanje i vrtenje.
- Awakable je ležiš i pičiš. Tik iznad zemlje. Tek pred kraj se čuje pravi gitarski ton, sve vreme je prigušen, tako i počinje. I da, Twin Peaks-ovski bas je smišljeno tu, radi atmosferičnosti. Sample liči na melanholični kirby, kako ga je Igor nazvao, a tu su i stihovi... Baš je letnja pesma! Padanje je, bar po meni, vezano za pesmu Brún, ne znam da li bi se ostali složili sa mnom.
Kako izgledaju vaše svirke? - U početku smo bili akustični duo i tada je bila sasvim drugačija atmosfera koncerta nego sada. Vremenom se desio taj fenomen da ljudi od naše svirke naprave žurku. Mi i dalje radimo istu muziku kao u početku ali drugačiji su doživljaji, ljudi drugačije reaguju jer je drugačija energija koja dolazi sa pozornice.
Žanrovi su uglavnom iluzorna određenja. Šta vi mislite o tome?
- Na našoj stranici na Myspace-u stoji kao žanrovsko određenje melodramatic popular song. Ako je nekome potrebno da nas svrstava u neke žanrove neka nas klasifikuje, mi o tome ne razmišljamo. Prirodno je da nas publika upoređuje sa drugim stvarima koje sluša, to je sve na drugima.
Koji snovi o bendu vam još nisu oživotvoreni? Čemu se najviše nadate?
- Ako se budemo probili kroz nekoliko godina i živeli samo od muzike, moći ću slobodno da kažem: "Bravo, Htone!" Mislim da svaki bend ima istu želju, da se u životu bavi samo svojom muzikom. Mi ćemo je u svakom slučaju praviti sve dok se ona nama sviđa.
Razgovarala: Aleksandra Jelačić
