Neki bendovi nisu ostvarili zasluženu popularnost. Nekim bendovima to i nije primarni cilj, ali svakom umetniku svakako je kompliment kada njegovi radovi dospeju do velikog broja slušaoca. Jedan od nedovoljno eksploatisan bendova na domaćoj sceni je i Hton, koji nije nezadovoljan svojom trenutnom pozicijom, već veruje da pravo vreme za Hton tek dolazi.
Hton je bend koji je na novosadskoj sceni od 2006. godine. Uprkos konstantnim izmenama/dopunama u sastavu (bass gitara, violina, bubnjevi), stalni članovi Htona od osnivanja su Ljubiša Jojić (gitara, vokal) i Igor Dević (gitara, sintisajzer, vokal).
Izdali su jedan album “Joseph Plateau” (2014), a iza sebe imaju i četiri EP-ja: “Hton EP” (Listen Loudest! 2009), “Hton EP II” (self-released, 2010), “Hton EP III” (self-released, 2013) i “Firefly” (self-released, 2014). Pesme su im izašle na dve kompilacije: “Putnik 1” (2008) i “Putnik 2” (2012), a posljednji nastup su imali na horor festivalu Hrizantema u Subotici. Singl “Србија“ najavljuje njihov sledeći muzički potez, izdavanje mini-albuma sa neobjavljenim lo-fi snimcima iz prošlog perioda.
Pevaju na engleskom, a na ovim našim prostorima pevanje na engleskom još uvek predstavlja komercijalni suicid. Retko održe koncert, ali imaju verne ljubitelje njihovog htonskog zvuka.
O dosadašnjoj muzičkoj prošlosti, trenutnim dešavanjima i budućem radu, pričala sam sa Ljubišom i Igorom.
1. Kako ste počeli da se bavite muzikom i šta mislite da je na vaš muzički ukus ostvarilo najveći uticaj? Koje etape muzičar mora da prođe dok ne spozna svoj muzički izraz i identitet?
Ljubiša: Prva stvar i osnovna stvar je zašto se ti baviš muzikom. Kad znaš zašto to radiš, kad imaš jasnu ideju i cilj, onda znači moraš da naučiš da sviraš gitaru, to je prva i etapa koja traje non-stop. I to ne može da se prekine. I onda u skladu s tim se razvija i tvoj muzički identitet. To ne možeš da imaš odmah na početku, nakon prve pesme, nego to možeš da imaš posle nečega što si uradio.
Igor: Moje prvo sviračko iskustvo vezano je za 2001. godinu, kada sam kao novopečeni korisnik gitare oformio trash pop/punk bend sa Ivanom Čkonjevićem. Tada sam isključivo reciklirao dva rifa, samozvanu skalu „B-mol puž“ i služio se bukom kao sredstvom koje će da prikrije sviračku nemoć i kanališe tinejdžersko „buntovništvo bez razloga“. Paralelno sa tim, kao slušalac, u potpunosti sam počeo da se predajem beskrajnom i fantastičnom svetu muzike, bez žanrovskog ograničavanja ukusa. Mislim da je upravo to ostvarilo najveći uticaj na ukus. Što se tiče muzičkog identiteta, Ljubišino i moje međusobno upoznavanje i spajanje naših suprotnosti u jednu živu celinu, od načina na koji pristupamo instrumentu do različitih nijansi koje želimo da pronađemo u muzici koju slušamo, predstavlja osnov za pronalazak našeg muzičkog izraza.
2. Simbolika imena!?
Igor: Što se ovog pitanja tiče, Ljubišino digitalno pero je prava adresa. On je Godfather benda.
Ljubiša: Prvo, zvučnost same reči Hton. Neobičnost. Originalnost. Nepostojanje te konkretne reči dok je mi nismo obeležili onim što radimo. Postoje htonska božanstva u grčkoj mitologiji kao što su Demetra, Persefona i uglavnom u ovom slučaju Hton bi trebalo da bude unutrašnjost čoveka, podzemlje duše. Ako neko ima ta podzemlja onda ima potrebu da svira takvu muziku.
3. Izmene u bendu. Počeli ste kao autorski/akustični duo, pa ste dodali bas, violin, pa ste imali i bubnjara… Kako/koliko je to uticalo na razvoj vašeg zvuka?
Ljubiša: Konstantno se dešavaju razne izmene u bendu. Par ljudi je bilo na poziciji bass gitare, više da popuni prostor i da iznese neke naše ideje. Igor i ja radimo sve u bendu, pravimo muziku i sad za neki muzički izraz nam treba četvero, za neki dvoje, sve prosto podređujemo tome šta radimo, a ne koliko nas ima pa da sad svako mora nešto da isprčka da bi ispoštovali ljude. Nema ispoštovavanja ljudi, nego rada na tome što smo počeli i ako zahteva petero u tom će momentu biti petero ljudi, i ako zahteva dvoje, bićemo samo nas dvojica. To nisu bile neke izmene, nego nadogradnja muzike.
Igor: Dvodimenzionalni Hton, odnosno njegova forma, konceptualno je zatvorena u iluzijama pokretnih slika („Joseph Plateau“), filmskom plakatu („Fright Night“), stripovima. Ozrenov (bubnjarov) dolazak daje Htonu treću dimenziju u muzičkom smislu i doslovno ga transformiše u rock’n’roll bend. Ostale promene u postavkama imale su takođe snažan kreativni uticaj na etape kroz koje je Hton prošao, ali moram da naglasim da je suštinska htonska nit koja drži autentičnost zvuka grupe uvek ostala ista, što je u nekim momentima dovodilo i do raspada određenih postavki. Takav razvoj događaja uvek se na kraju pretvorio u novi stvaralački potencijal.
4. Šta je vaš cilj i motiv u muzici koju pravite? Imate li neki cilj koji želite da postignete, a za vas je sada nedostižan?
Igor: Naš motiv jeste postojanje i nega paralenog sveta koji se zove Hton, koji nas čuva u vremenu i prostoru. U tom smislu taj suštinski cilj je ostvaren i funkcioniše.
Ljubiša: Imamo cilj da to zaštitimo. Da to opstane. Meni je bitno da je to stvoreno i sa te strane sam najsrećniji, što to postoji. Pošto, do pre nije postojalao. Deset godina nije bilo Htona, e sad ga ima. Ako neko hoće da čuje nešto i uđe u taj univerzum, ima priliku, e to mi je bitno. I sad, koliko će ljudi to da sluša, iskreno, nebitno je.
5. Šta je to što izvlači muziku iz vas? Kakvo je stanje sa inspiracijom?
Ljubiša: Konstantno smo pod inspiracijom zato što tako živimo. Određena muzika zahteva određen način života. Ideje su svuda oko nas, zavisi koliko si ti otvoren za te ideje. Koliko ti je mozak otvoren za sve ono što vidiš, i ne vidiš, što osećaš. Pošto je stvarnost kompleksinija daleko od onog što vidimo. Što se tiče inspiracije, mi nikad nismo imali neki problem, nego smo imali kao problem da ne možemo sve da stignemo što hoćemo da odsviramo. Muziku izvlači naša emocija, svako ima svoje snove, svako želi nešto. I to izvuče muziku iz tebe.
Igor: Istraživački rad u nevidljivom svetu ideja koji nas okružuje. Inspiracija je prepoznati pravi trenutak.
6. Šta je (bilo) najteže u vašoj muzičkoj karijeri? Da li su postojali momenti koji su vas usporavali i navodili da odustanete? (ako jesu) Koji?
Ljubiša: Kad se priča o nekoj muzičkoj karijeri obično se tu opet ubacuje i publika, ta ogromna siva masa ljudi koji su iz nekoga razloga bitni da ti to radiš ili ne radiš. Uopšte mi to nije jasno. Kada neko kaže muzička karijera, nisam čuo nekoga da priča o svojoj muzici, on priča o sebi, gde je bio, na kojoj bini. To nije muzička karijera, to je binska karijera, gde si se popeo, a ne šta si dostigao u muzici. To je nešto potpuno suprotno od toga. Igor i ja smo ekstremno pedantni po pitanju toga da sve što je poteklo od strane Htona i nas dvojice mora da bude apsolutno na svom mestu. Ništa od standardnih stvari, u smislu muzička karijera, mi to nemamo. Zato što se prosto ne bavimo ni socijalnim pitanjima, ni primitivnim životinjsko-ljubavnim problemima u ljudi, a i živimo, što se ovakvih stvari tiče, u nepodobnom prostoru zato što ljudi ovdje imaju većih životnih problema, pa ne mogu da se fokusiraju na lepu umetnost, što je sasvim normalno, a opet isto tako nije normalno što život žive u haosu i ne žele da im bude lepše, nego se još više ugrobavaju, ali to je stvar društva.
Igor: Muzički svet koji smo stvorili i proglasili za Hton u postojećoj stvarnosti i dalje uspešno odoleva brojnim „napadima“ koji dolaze iz iste. Periodi u kojima ne sviramo ne govore o tome da je bend prestao sa radom. Hton ima svoj sopstveni kalendar, kao i svako od nas ponaosob. Odustajanje ne postoji, samo htonska hibernacija.
7. Koju odgovornost ima muzičar?
Ljubiša: Nikavu. Nije odgovoran maltene ni samom sebi, zato ima toliko shit muzike.
Igor: Da ne sastavlja manje dobru muziku od one koju je već sastavio. Sve mora da bude proživljeno. Muzika je šifrovani vremeplov, potpuna rekonstrukcija vremena za koje imamo utisak da više nismo u stanju da opažamo.
8. Da li se treba držati određenih žanrova ili je eksperimentisanje prirodna progresija?
Igor: Eksperimentisanje je sasvim prirodna progresija. Kruta žanrovska orijentacija je nedostatak mašte.
Ljubiša: Meni lično žanrovi nikad ništa nisu predstavljali niti značili. Sve što stavlja nešto u određenu kutiju i što te ograničava žanrovski ili na bilo koji način što ograničava neku ideju, za mene je potpuni bullshit. Ja na taj način uopšte neću ni da razmišljam, ni da radim, niti bilo šta da stvaram ako sam oivičen nekim pravilima po kojima se mora. Ne mora ništa.
9. Kako izgleda vaša proba?
Ljubiša: Ludilo. Zavisi u kojoj varijanti. Do skoro smo imali probe u “Paklenoj pomorandži” gdje smo išli na probe sedam godina. Dođemo da sviramo, upadnemo u taj trans stvaranja, džemovanja, sviranja i to je to. Ili pravimo probe i u stanu, dnevna soba postane muzički studio, zašto da ne. Sve se tako udesi da možemo da stvaramo i prosto uživamo i pravimo muziku, družimo se. Sama ideja Htona je bila od ranije da prosto oplemeni ljude i koji sviraju i koji slušaju. Čim ti praviš razliku između tih stvari, a često to vidim, onda ne može da bude dobro.
Igor: Jednoga dana objavićemo audio odgovor na to pitanje.
10. Zašto se bazirate na izdavanje EP-ija, kada imate toliko materijala za kvalitetan album, poput “Joseph Plateau”?
Igor: Odgovor je jednostavan: kvalitet mora da vlada nad kvantitetom. Što se albuma “Joseph Plateau” tiče, on je periodni sistem elemenata za čitav htonski opus, stoga zahteva širinu koju daje album.
Ljubiša: Ta forma nam se nekako svidela i to je osnovni razlog zašto smo ostali na toj varijanti. Zato što nekako pet pesama pruža mogućnost da ispričaš, sročiš čitavu ideju. Uvek su me užasavali albumi koji imaju tako po 13, 17 pesama, gde su dve ok i jedna bože pomozi, ovo ostalo smeće. Mislim tako funkcioniše fabrička muzika. Budući da mi nemamo takvih problema u životu da bilo kome nešto moramo da podnesemo. Kapiram ja da smo imali neki ozbiljan izdavački label, mi to ne bi mogli da izvedemo na način na koji smo mi hteli. Zato što bismo morali da pravimo za određen tip ljudi. Moraš za svakoga da napraviš muziku. Mi to ne radimo. Album “Joseph Plateau”, to je naš tom, to je osnova. Mi smo taj album napravili još krajem 2007. godine a izdali ga 2014, što je jasno koliko mi štitimo zapravo našu muziku. Biće svakako novih albuma ili EP-ijeva, ali kada za to dođe vreme.
11. Koliko su mediji bitni za reputaciju muzičara i zašto u vašem slučaju nije bilo više saradnje s medijima?
Igor: To je pravo pitanje za medije.
Ljubiša: Bilo je onako saradnje s medijima na našu i njihovu inicijativu. Ali, koji mediji?! Ima “Gruvanje”, tu smo bili par puta i još nekih par emisija, po radijima, nemamo druge medije. To je sad interesovanje ljudi za određene stvari i prosto nivo kulture i poštovanje bilo čega. Što se tiče marketinga uopšte se nismo trudili, ja prvi nisam to radio zato što nema smisla to raditi tu i nametati svoje nešto. Što se tiče pozicije u medijima to može da se preokrene za jedan dan. U ovom slučaju bilo bi super kad bi Hton postao nešto što ljudi zaista slušaju i onda bi ovaj svet bio stvarno genijalno mesto za život.
12. Neki muzičari/bendovi koji su po vašem mišljenju dobri a nisu medijski ispraćeni?
Igor: Što se tiče mas-medija niko nije adekvatno ispraćen, a što se tiče ostalih medija, a tu pre svega mislim na internet medije, veoma je teško doneti neki objektivan zaključak s obzirom da ih ima toliko puno da je nemoguće sve to ispratiti.
Ljubiša: Ima ih brdo, ali ne bih sad da pričam o njima. Ima stvarno puno talentovanih ljudi na sve strane i pogotovo u eri net-a i svi će biti kao popularni. A imaš onda taj momenat da svi gaze jedni po drugima, ne znaju više šta rade i onda u tome se jako puno izgubi i muzike. Imali smo sad nastup i dečko Vlad (WDWRM) što je nastupao s nama, on je stvarno dobar, zbog toga što stoji iza onog šta radi i što mu je to bitno. I kad to vidim, onda imam želju da s takvim ljudima i sarađujem. Da smo deo iste priče kao što smo bili na Hrizantemi, zato što deliš istu stras prema nečemu i bitno ti je da to izgleda dobro i da je estetski sve na svom mestu, od ambijenta, ljudi, atmosfere do svega i zato se time ljudi i bave koji iskreno to rade.
13. Planovi (koncerti, neki novi projekti, izdavačka kuća)!?
Ljubiša: Sve ćemo morati očigledno da uradimo sami što se tiče izdavačke kuće. Za koncerte, videćemo sad, planiramo u Austriju da odemo, videćemo kako će se to izdešavati, možda Grac, Beč. Novih projekata imamo brdo. Moramo da menjamo iz korena određen način rada i onda ćemo videti kako ćemo sve to da organizujemo.
Igor: Nastupi kao i uvek – kada to bude imalo smisla (a biće smisla veoma uskoro). Početkom godine planiramo da objavimo mini-album sa neobjavljenim lo-fi snimcima iz prošlog perioda. Biće to isključivo instrumentalna rekapitulacija čije postojanje je najavio upravo objavljeni singl „Србија“. U odnosu na “Firefly” EP, ovo će biti jedno vedro izdanje analogno duhu albuma „Joseph Plateau“. Veseli dodatak: izdavačka kuća grupe Hton je jedna veoma izvesna ideja.
Možda Hton rizikuje da bude voljen i globalno prihvaćen, ali ipak, njihove instrumentalne deonice prekinute čas nežnim, prigušenim vokalima čas snažnim bučnim refrenima u pesmama poput “Firefly”, “Marjena”, “Luminosity”, “Accident Meet With The Left Part Of Your Smile”, nakon prvog slušanja neće vam dozvoliti da ih izbacite iz glave. Nesvesno ćete biti uvučeni u svet sanjarskih, nestvarno filmskih melodija koji nećete moći tako lako napustiti. Opiraćete se zatvaranju vrata nežnosti i htonskoj čaroliji. Pesme Htona su iskrene priče u kojima suptilan i užasno iskren vokal (kada se nađe u pesmi) priča svoju priču, a melodija plete mrežu i spaja pesmu po pesmu u jednu celinu. Pesme prave mali film u glavi slušaoca i kao svaka dobra priča ostavljaju nas s pitanjem šta je bilo dalje. Dopuštaju nam da pesme u nama izazivaju različita osobna osećanja, poput straha zbog proticanja vremena (“Časovničarstvo part 2”), emotivnog sagorevanja zbog ljubavi (“Fire”), neprekidnog osećanja strepnje… Njihove pesme drže pažnju slušaoca i ne puštaju ga. Vokal, električna gitara, psihodelični sintisajzer, zvuče slobodno i nesputano, ništa ne odskače i ništa ne fali.
B.B.
http://www.rockulice.com/muzika/vreme-je-za-hton/
O dosadašnjoj muzičkoj prošlosti, trenutnim dešavanjima i budućem radu, pričala sam sa Ljubišom i Igorom.
1. Kako ste počeli da se bavite muzikom i šta mislite da je na vaš muzički ukus ostvarilo najveći uticaj? Koje etape muzičar mora da prođe dok ne spozna svoj muzički izraz i identitet?
Ljubiša: Prva stvar i osnovna stvar je zašto se ti baviš muzikom. Kad znaš zašto to radiš, kad imaš jasnu ideju i cilj, onda znači moraš da naučiš da sviraš gitaru, to je prva i etapa koja traje non-stop. I to ne može da se prekine. I onda u skladu s tim se razvija i tvoj muzički identitet. To ne možeš da imaš odmah na početku, nakon prve pesme, nego to možeš da imaš posle nečega što si uradio.
Igor: Moje prvo sviračko iskustvo vezano je za 2001. godinu, kada sam kao novopečeni korisnik gitare oformio trash pop/punk bend sa Ivanom Čkonjevićem. Tada sam isključivo reciklirao dva rifa, samozvanu skalu „B-mol puž“ i služio se bukom kao sredstvom koje će da prikrije sviračku nemoć i kanališe tinejdžersko „buntovništvo bez razloga“. Paralelno sa tim, kao slušalac, u potpunosti sam počeo da se predajem beskrajnom i fantastičnom svetu muzike, bez žanrovskog ograničavanja ukusa. Mislim da je upravo to ostvarilo najveći uticaj na ukus. Što se tiče muzičkog identiteta, Ljubišino i moje međusobno upoznavanje i spajanje naših suprotnosti u jednu živu celinu, od načina na koji pristupamo instrumentu do različitih nijansi koje želimo da pronađemo u muzici koju slušamo, predstavlja osnov za pronalazak našeg muzičkog izraza.
2. Simbolika imena!?
Igor: Što se ovog pitanja tiče, Ljubišino digitalno pero je prava adresa. On je Godfather benda.
Ljubiša: Prvo, zvučnost same reči Hton. Neobičnost. Originalnost. Nepostojanje te konkretne reči dok je mi nismo obeležili onim što radimo. Postoje htonska božanstva u grčkoj mitologiji kao što su Demetra, Persefona i uglavnom u ovom slučaju Hton bi trebalo da bude unutrašnjost čoveka, podzemlje duše. Ako neko ima ta podzemlja onda ima potrebu da svira takvu muziku.
3. Izmene u bendu. Počeli ste kao autorski/akustični duo, pa ste dodali bas, violin, pa ste imali i bubnjara… Kako/koliko je to uticalo na razvoj vašeg zvuka?
Ljubiša: Konstantno se dešavaju razne izmene u bendu. Par ljudi je bilo na poziciji bass gitare, više da popuni prostor i da iznese neke naše ideje. Igor i ja radimo sve u bendu, pravimo muziku i sad za neki muzički izraz nam treba četvero, za neki dvoje, sve prosto podređujemo tome šta radimo, a ne koliko nas ima pa da sad svako mora nešto da isprčka da bi ispoštovali ljude. Nema ispoštovavanja ljudi, nego rada na tome što smo počeli i ako zahteva petero u tom će momentu biti petero ljudi, i ako zahteva dvoje, bićemo samo nas dvojica. To nisu bile neke izmene, nego nadogradnja muzike.
Igor: Dvodimenzionalni Hton, odnosno njegova forma, konceptualno je zatvorena u iluzijama pokretnih slika („Joseph Plateau“), filmskom plakatu („Fright Night“), stripovima. Ozrenov (bubnjarov) dolazak daje Htonu treću dimenziju u muzičkom smislu i doslovno ga transformiše u rock’n’roll bend. Ostale promene u postavkama imale su takođe snažan kreativni uticaj na etape kroz koje je Hton prošao, ali moram da naglasim da je suštinska htonska nit koja drži autentičnost zvuka grupe uvek ostala ista, što je u nekim momentima dovodilo i do raspada određenih postavki. Takav razvoj događaja uvek se na kraju pretvorio u novi stvaralački potencijal.
4. Šta je vaš cilj i motiv u muzici koju pravite? Imate li neki cilj koji želite da postignete, a za vas je sada nedostižan?
Igor: Naš motiv jeste postojanje i nega paralenog sveta koji se zove Hton, koji nas čuva u vremenu i prostoru. U tom smislu taj suštinski cilj je ostvaren i funkcioniše.
Ljubiša: Imamo cilj da to zaštitimo. Da to opstane. Meni je bitno da je to stvoreno i sa te strane sam najsrećniji, što to postoji. Pošto, do pre nije postojalao. Deset godina nije bilo Htona, e sad ga ima. Ako neko hoće da čuje nešto i uđe u taj univerzum, ima priliku, e to mi je bitno. I sad, koliko će ljudi to da sluša, iskreno, nebitno je.
5. Šta je to što izvlači muziku iz vas? Kakvo je stanje sa inspiracijom?
Ljubiša: Konstantno smo pod inspiracijom zato što tako živimo. Određena muzika zahteva određen način života. Ideje su svuda oko nas, zavisi koliko si ti otvoren za te ideje. Koliko ti je mozak otvoren za sve ono što vidiš, i ne vidiš, što osećaš. Pošto je stvarnost kompleksinija daleko od onog što vidimo. Što se tiče inspiracije, mi nikad nismo imali neki problem, nego smo imali kao problem da ne možemo sve da stignemo što hoćemo da odsviramo. Muziku izvlači naša emocija, svako ima svoje snove, svako želi nešto. I to izvuče muziku iz tebe.
Igor: Istraživački rad u nevidljivom svetu ideja koji nas okružuje. Inspiracija je prepoznati pravi trenutak.
6. Šta je (bilo) najteže u vašoj muzičkoj karijeri? Da li su postojali momenti koji su vas usporavali i navodili da odustanete? (ako jesu) Koji?
Ljubiša: Kad se priča o nekoj muzičkoj karijeri obično se tu opet ubacuje i publika, ta ogromna siva masa ljudi koji su iz nekoga razloga bitni da ti to radiš ili ne radiš. Uopšte mi to nije jasno. Kada neko kaže muzička karijera, nisam čuo nekoga da priča o svojoj muzici, on priča o sebi, gde je bio, na kojoj bini. To nije muzička karijera, to je binska karijera, gde si se popeo, a ne šta si dostigao u muzici. To je nešto potpuno suprotno od toga. Igor i ja smo ekstremno pedantni po pitanju toga da sve što je poteklo od strane Htona i nas dvojice mora da bude apsolutno na svom mestu. Ništa od standardnih stvari, u smislu muzička karijera, mi to nemamo. Zato što se prosto ne bavimo ni socijalnim pitanjima, ni primitivnim životinjsko-ljubavnim problemima u ljudi, a i živimo, što se ovakvih stvari tiče, u nepodobnom prostoru zato što ljudi ovdje imaju većih životnih problema, pa ne mogu da se fokusiraju na lepu umetnost, što je sasvim normalno, a opet isto tako nije normalno što život žive u haosu i ne žele da im bude lepše, nego se još više ugrobavaju, ali to je stvar društva.
Igor: Muzički svet koji smo stvorili i proglasili za Hton u postojećoj stvarnosti i dalje uspešno odoleva brojnim „napadima“ koji dolaze iz iste. Periodi u kojima ne sviramo ne govore o tome da je bend prestao sa radom. Hton ima svoj sopstveni kalendar, kao i svako od nas ponaosob. Odustajanje ne postoji, samo htonska hibernacija.
7. Koju odgovornost ima muzičar?
Ljubiša: Nikavu. Nije odgovoran maltene ni samom sebi, zato ima toliko shit muzike.
Igor: Da ne sastavlja manje dobru muziku od one koju je već sastavio. Sve mora da bude proživljeno. Muzika je šifrovani vremeplov, potpuna rekonstrukcija vremena za koje imamo utisak da više nismo u stanju da opažamo.
8. Da li se treba držati određenih žanrova ili je eksperimentisanje prirodna progresija?
Igor: Eksperimentisanje je sasvim prirodna progresija. Kruta žanrovska orijentacija je nedostatak mašte.
Ljubiša: Meni lično žanrovi nikad ništa nisu predstavljali niti značili. Sve što stavlja nešto u određenu kutiju i što te ograničava žanrovski ili na bilo koji način što ograničava neku ideju, za mene je potpuni bullshit. Ja na taj način uopšte neću ni da razmišljam, ni da radim, niti bilo šta da stvaram ako sam oivičen nekim pravilima po kojima se mora. Ne mora ništa.
9. Kako izgleda vaša proba?
Ljubiša: Ludilo. Zavisi u kojoj varijanti. Do skoro smo imali probe u “Paklenoj pomorandži” gdje smo išli na probe sedam godina. Dođemo da sviramo, upadnemo u taj trans stvaranja, džemovanja, sviranja i to je to. Ili pravimo probe i u stanu, dnevna soba postane muzički studio, zašto da ne. Sve se tako udesi da možemo da stvaramo i prosto uživamo i pravimo muziku, družimo se. Sama ideja Htona je bila od ranije da prosto oplemeni ljude i koji sviraju i koji slušaju. Čim ti praviš razliku između tih stvari, a često to vidim, onda ne može da bude dobro.
Igor: Jednoga dana objavićemo audio odgovor na to pitanje.
10. Zašto se bazirate na izdavanje EP-ija, kada imate toliko materijala za kvalitetan album, poput “Joseph Plateau”?
Igor: Odgovor je jednostavan: kvalitet mora da vlada nad kvantitetom. Što se albuma “Joseph Plateau” tiče, on je periodni sistem elemenata za čitav htonski opus, stoga zahteva širinu koju daje album.
Ljubiša: Ta forma nam se nekako svidela i to je osnovni razlog zašto smo ostali na toj varijanti. Zato što nekako pet pesama pruža mogućnost da ispričaš, sročiš čitavu ideju. Uvek su me užasavali albumi koji imaju tako po 13, 17 pesama, gde su dve ok i jedna bože pomozi, ovo ostalo smeće. Mislim tako funkcioniše fabrička muzika. Budući da mi nemamo takvih problema u životu da bilo kome nešto moramo da podnesemo. Kapiram ja da smo imali neki ozbiljan izdavački label, mi to ne bi mogli da izvedemo na način na koji smo mi hteli. Zato što bismo morali da pravimo za određen tip ljudi. Moraš za svakoga da napraviš muziku. Mi to ne radimo. Album “Joseph Plateau”, to je naš tom, to je osnova. Mi smo taj album napravili još krajem 2007. godine a izdali ga 2014, što je jasno koliko mi štitimo zapravo našu muziku. Biće svakako novih albuma ili EP-ijeva, ali kada za to dođe vreme.
11. Koliko su mediji bitni za reputaciju muzičara i zašto u vašem slučaju nije bilo više saradnje s medijima?
Igor: To je pravo pitanje za medije.
Ljubiša: Bilo je onako saradnje s medijima na našu i njihovu inicijativu. Ali, koji mediji?! Ima “Gruvanje”, tu smo bili par puta i još nekih par emisija, po radijima, nemamo druge medije. To je sad interesovanje ljudi za određene stvari i prosto nivo kulture i poštovanje bilo čega. Što se tiče marketinga uopšte se nismo trudili, ja prvi nisam to radio zato što nema smisla to raditi tu i nametati svoje nešto. Što se tiče pozicije u medijima to može da se preokrene za jedan dan. U ovom slučaju bilo bi super kad bi Hton postao nešto što ljudi zaista slušaju i onda bi ovaj svet bio stvarno genijalno mesto za život.
12. Neki muzičari/bendovi koji su po vašem mišljenju dobri a nisu medijski ispraćeni?
Igor: Što se tiče mas-medija niko nije adekvatno ispraćen, a što se tiče ostalih medija, a tu pre svega mislim na internet medije, veoma je teško doneti neki objektivan zaključak s obzirom da ih ima toliko puno da je nemoguće sve to ispratiti.
Ljubiša: Ima ih brdo, ali ne bih sad da pričam o njima. Ima stvarno puno talentovanih ljudi na sve strane i pogotovo u eri net-a i svi će biti kao popularni. A imaš onda taj momenat da svi gaze jedni po drugima, ne znaju više šta rade i onda u tome se jako puno izgubi i muzike. Imali smo sad nastup i dečko Vlad (WDWRM) što je nastupao s nama, on je stvarno dobar, zbog toga što stoji iza onog šta radi i što mu je to bitno. I kad to vidim, onda imam želju da s takvim ljudima i sarađujem. Da smo deo iste priče kao što smo bili na Hrizantemi, zato što deliš istu stras prema nečemu i bitno ti je da to izgleda dobro i da je estetski sve na svom mestu, od ambijenta, ljudi, atmosfere do svega i zato se time ljudi i bave koji iskreno to rade.
13. Planovi (koncerti, neki novi projekti, izdavačka kuća)!?
Ljubiša: Sve ćemo morati očigledno da uradimo sami što se tiče izdavačke kuće. Za koncerte, videćemo sad, planiramo u Austriju da odemo, videćemo kako će se to izdešavati, možda Grac, Beč. Novih projekata imamo brdo. Moramo da menjamo iz korena određen način rada i onda ćemo videti kako ćemo sve to da organizujemo.
Igor: Nastupi kao i uvek – kada to bude imalo smisla (a biće smisla veoma uskoro). Početkom godine planiramo da objavimo mini-album sa neobjavljenim lo-fi snimcima iz prošlog perioda. Biće to isključivo instrumentalna rekapitulacija čije postojanje je najavio upravo objavljeni singl „Србија“. U odnosu na “Firefly” EP, ovo će biti jedno vedro izdanje analogno duhu albuma „Joseph Plateau“. Veseli dodatak: izdavačka kuća grupe Hton je jedna veoma izvesna ideja.
Možda Hton rizikuje da bude voljen i globalno prihvaćen, ali ipak, njihove instrumentalne deonice prekinute čas nežnim, prigušenim vokalima čas snažnim bučnim refrenima u pesmama poput “Firefly”, “Marjena”, “Luminosity”, “Accident Meet With The Left Part Of Your Smile”, nakon prvog slušanja neće vam dozvoliti da ih izbacite iz glave. Nesvesno ćete biti uvučeni u svet sanjarskih, nestvarno filmskih melodija koji nećete moći tako lako napustiti. Opiraćete se zatvaranju vrata nežnosti i htonskoj čaroliji. Pesme Htona su iskrene priče u kojima suptilan i užasno iskren vokal (kada se nađe u pesmi) priča svoju priču, a melodija plete mrežu i spaja pesmu po pesmu u jednu celinu. Pesme prave mali film u glavi slušaoca i kao svaka dobra priča ostavljaju nas s pitanjem šta je bilo dalje. Dopuštaju nam da pesme u nama izazivaju različita osobna osećanja, poput straha zbog proticanja vremena (“Časovničarstvo part 2”), emotivnog sagorevanja zbog ljubavi (“Fire”), neprekidnog osećanja strepnje… Njihove pesme drže pažnju slušaoca i ne puštaju ga. Vokal, električna gitara, psihodelični sintisajzer, zvuče slobodno i nesputano, ništa ne odskače i ništa ne fali.
B.B.
Нема коментара:
Постави коментар